I bi dik­tat iz Ran­bu­jea na iz­ma­ku mi­nu­log vi­je­ka ko­ji će se pam­ti­ti to­kom no­vog vi­je­ka i no­vog mi­le­ni­ju­ma. Bio je to ul­ti­ma­tum ko­jim je tra­že­na bez­u­slov­na pre­da­ja Dr­žav­ne za­jed­ni­ce Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra si­la­ma oku­plje­nim u zlo­či­nač­kom NA­TO-u. No ka­ko još uvi­jek tra­je po­nos na­šeg na­ro­da, po­ro­blji­va­či­ma je od­luč­no re­če­no – ne!
Ali ka­ko na ovim pro­sto­ri­ma uvi­jek ima Bran­ko­vi­ća, u su­sret po­ro­blji­va­či­ma po­šao je go­spo­dar na­še sud­bi­ne (ko­ji je pri­je svih bio du­žan da bra­ni otadž­bi­nu) i tra­žio bom­bar­do­va­nje na­še ta­da­šnje za­jed­nič­ke dr­ža­ve. I bi­lo je bom­bar­do­va­nje od 24. mar­ta do 10. ju­na 1999. go­di­ne, ko­je će se pam­ti­ti do­kle je svij­eta i vi­je­ka. Nji­ho­ve bom­be i pro­jek­ti­li ozna­če­ni pod ime­nom „mi­lo­srd­ni an­đe­li”, ubi­li su hi­lja­de ne­vi­nih lju­di, po­ru­ši­li mno­ge ljud­ske do­mo­ve, bol­ni­ce, ško­le, sa­o­bra­ćaj­ni­ce, sve­ti­nje i mno­ga dru­ga do­bra.
Kao u bi­blij­skim vre­me­ni­ma sa­ta­na se pred­sta­vio an­đe­lom. Ali on je na­šao svo­je vjer­ne slu­ge, ko­je vjer­no slu­že nje­go­vim zlim na­u­mi­ma i nje­nim ite­re­si­ma. Bi­li su to pri­je sve­ga nji­ho­vi na­mje­šte­ni­ci i po­slu­šni­ci iz dr­žav­nog vr­ha, go­spo­da­ri na­ših sud­bi­na.
A što su nam od ta­da ura­di­li svjet­ski moć­ni­ci i nji­ho­vi na­mje­šte­ni­ci? Sru­ši­li su nam za­jed­nič­ku dr­ža­vu, na im­pro­vi­zo­va­nom re­fe­ren­du­mu 21. ma­ja 2006. go­di­ne ne do­zvo­lja­va­ju­ći sto­ti­na­ma hi­lja­da cr­no­gor­skih dr­ža­vlja­na ko­ji ži­ve u Sr­bi­ji da se iz­ja­sne u ka­kvoj dr­ža­vi že­le da ži­ve. Svi su oni da­nas stran­ci u dr­ža­vi u ko­joj su ro­đe­ni. Tim bez­oč­nim či­nom po­vri­je­đe­ne su sje­ni hi­lja­da naj­bo­ljih srp­skih si­no­va, ko­ji su gi­nu­li za za­jed­nič­ku dr­ža­vu na Ce­ru, Ko­lu­ba­ri, Moj­kov­cu i dru­gim Gol­go­ta­ma na­šeg na­ro­da. Taj do­ga­đaj će se pam­ti­ti i po to­me što je te „svi­je­tle maj­ske no­ći”, u čast no­ve dr­ža­ve, po­tro­še­no naj­vi­še ben­se­di­na u Pod­go­ri­ci.
Ali to ni­je­su sva ne­dje­la sa­tan­skih si­la i nji­ho­vih slu­ga. NA­TO tru­pe oku­pi­ra­le su srp­sku po­kra­ji­nu Ko­so­vo i Me­to­hi­ja. Ta­mo gdje su sti­gle hor­de tur­skog sul­ta­na ca­ra Mu­ra­na da­le­ke 1389. go­di­ne sta­ci­o­ni­ra­li su svo­ju sol­da­te­sku NA­TO agre­so­ri i for­mi­ra­li svo­ju dr­ža­vu Ko­so­vo. Na te­me­lju srp­ske dr­žav­no­sti i du­hov­no­sti for­mi­ra­na je NA­TO dr­ža­va, što je na­mje­šte­no ru­ko­vod­stvo mon­te­ne­gra bez dvo­u­zmlje­nja pri­zna­lo, a što je iza­zvao ve­li­ki re­volt i pro­test gra­đa­na. Ni­je im sme­ta­lo što je otu­da pro­tje­ra­no sto­ti­ne hi­lja­da gra­đa­na, što su spa­lje­ni nji­ho­vi do­mo­vi i sve­ti­nje, umo­re­ne hi­lja­de lju­di i iz njih va­đe­ni i pro­da­va­ni or­ga­ni i pra­vlje­ni dru­gi ne­za­pam­će­ni zlo­či­ni. Tri­jum­fo­vao je OVK i svi oni ko­ji­ma za­jed­nič­ka dr­ža­va srp­sko­ga na­ro­da ni­je po vo­lji.
Ne­kad dav­no ži­vje­ći u slič­nim pri­li­ka­ma Nje­goš je re­kao: „Ja ne­mam dr­ža­vu, ona je za­ko­pa­na na Ko­so­vu”. Isto­ri­ja se po­no­vi­la. Kao u ona tur­ska vre­me­na, mi ne­ma­mo dr­ža­vu, nju su po­ru­ši­li i za­ko­pa­li NA­TO zlo­čin­ci i nji­ho­ve slu­ge.
Sa­tan­ska vre­me­na tra­ju i ne pro­la­ze. Za pro­te­klih de­set go­di­na „sa­mo­stal­ne, us­prav­ne i pro­spe­ri­tet­ne Cr­ne Go­re” na sce­ni su pljač­ke i oti­ma­či­ne tu­đih do­ba­ra, bo­ga­će­nje vla­sto­dr­ža­ca i taj­ku­na, na jed­noj stra­ni, i si­ro­ma­še­nje, glad i bi­je­da na­ro­da, na dru­goj stra­ni.
Po­sli­je sve­ga po­da­nič­ko ru­ko­vod­stvo či­ni sve da dr­ža­vu sta­vi pod okri­lje svog tu­to­ra – NA­TO-a. Ne sme­ta im što je ta voj­na ma­ši­ne­ri­ja po­či­ni­la, ne dav­no, mno­ge zlo­či­ne, što či­ni ma­sov­na zlo­čin­stva po svi­je­tu i što se to­me gra­đa­ni ma­sov­no pro­ti­ve. Či­ne to i pro­tiv vo­lje Ru­si­je, vi­še­vje­kov­ne za­štit­ni­ce pra­vo­slav­nih hri­šća­na u svi­je­tu. No oni to či­ne da bi uz po­moć svo­jih po­kro­vi­te­lja sa­ču­va­li po­zi­ci­je na ko­ji­ma se na­la­ze i sva bo­gat­stva ko­ja su ste­kli pljač­kom i oti­ma­či­nom tu­đih do­ba­ra.
Na kra­ju vi­di­mo da su vla­sto­dr­šci za pro­te­klih dva­de­set go­di­na vla­da­vi­ne či­ni­li sve da za­do­vo­lje svo­je ne­za­ja­žlji­ve ape­ti­te, pro­tiv vo­lje svo­ga na­ro­da, a po vo­lji i in­te­re­su ve­li­kih si­la, tvo­ra­ca no­vog svjet­skog neo­fa­ši­stič­kog po­ret­ka.
Nje­goš bi za ta­kve dr­ža­vo­tvor­ce re­kao:
„Sram vas bi­lo pro­kle­ti iz­ro­di, ta­ko li se ci­je­ni po­šte­nje, ta­ko li se slu­ži ota­če­stvu”.
Hri­stos vos­kre­se, va­i­sti­nu vos­kre­se!
So­to­ne, u pa­kao od­la­zi­te.
Ni­ko­la Vu­ja­čić